Kада је светом владало незнабоштво, односно идолопоклонство, благочашће није имало никаква права. Мученик (св. Димитрије) је боравио у подземној просторији и свима који су овде долазили преносио небеске поуке. Они што су од идолопоклонства бежали као од неке помахнитале буре притицали су њему, уистину тихој луци благочашћа, и без опасности исповедали хришћанску веру. На тај начин је божанствени мученик постао уточиште за све који су желели да постану благочестиви. Најзад, отуда је и ово место добило свој назив, „Уточиште.“
Када је за то дознао Максимијан Херкулије, заповедио је да се пронађу заговорници благочашћа. Тада су дознали да Мученик овде поучава народ и, видевши мноштво окупљених људи како пажљиво слуша Димитријеве речи као да слушају сам глас Божији, још више су се разјарили, устремили на присутне хришћане који су настојали да заштите светога и растерали гомилу. Ухапсивши Мученика, повели су га широким друмом и извели пред Максимијана. Овај се у то време с највећом насладом предавао гледању убијања људи које је извршавао Лије (његов гладијатор). Не желећи да се лиши задовољства, Максимијан је заповедио да светога затворе у тамницу у којој је мученички окончао…
Зачетник зла, ђаво, свим силама је настојао да Димитрије што је могуће пре буде одвојен од људи. Он није могао да поднесе да Димитрије буде на земљи, да га виде и да говори људима, нити да се било шта чује о њему. Бог је желео да га представи свим Својим пророцима и Својим великомученицима и да, поред тога, не поседује само он мученичку благодат, него да је подари и другима…
Када је пак она змија, зачетник зла, увидела да тиранин дуго одлаже извршење казне, а при том није могла да поднесе што је Димитрије, велики и пре своје мученичке смрти, још увек на земљи, претворила се у шкорпију и приближила Мученику, али не са намером да га обмане или превари, као што је некада учинила са прародитељима када је, претворивши се у змију, ђаво обмануо, истина, само Еву, али посредством ње и Адама. Ова змија је из искуства знала да Димитрија не може преварити, да је он довољно племенит, учен и опитан да изабере оно што је боље. Она га, дакле, није напала у облику шкорпиона зато да би га преварила, него зато да би га смртно ранила и што је могуће пре убила, не би ли се на тај начин ослободила противника који поседује такву силу и врлину. Међутим, благодат и сила која је обитавала у Димитрију спречила је ово лукавство. Призивањем Бога и божанственим (крсним) знамењем које је изобразио својом руком Димитрије је погубио ово оруђе смрти, постидео лицемера који је на себе узео обличје шкорпиона и поништио његово дело. /…/
Приличило би да ја сада о њему кажем оно што божанствени Павле говори о Христу. И велики Димитрије је показао своју љубав према нама тако што је онда, кад смо још били незнабошци (идолопоклоници), у одговарајуће време умро за безбожнике. Све се то, наравно, савршило благодаћу Господа Којега је он и подражавао. Благодарећи њему (св. Димитрију), читав наш град се помирио са Богом. Где је она пуноћа незнабоштва (идолопоклонства) у којој су, можда, живели и наши непосредни преци? …Где су људи, који су својом махнитом разјареношћу против хришћана превазилазили свирепост звери? Након што је Димитрије самога себе предао за благочашће, сви они су нестали без трага, и наступило је свако добро. Уместо оних подземних ходника (катакомби) појавили су се величанствени и велелепни храмови који су и самим својим изгледом обраћали ка себи. Цареви који су више украшени благочашћем него царским пурпуром заједно с нама стоје и једнодушно опевају врлине Великомученика. Васцели народ, хвалећи се мучеништвом великог Димитрија, чврсто се придржава благочашћа. Великомученик није своју љубав излио само на наша срца, него и на наша тела, посредством мира које је ради нашег укрепљења источио из свога тела. Његов миомирис је одагнао идолопоклонство из нашег града и показао га као град Божији или као други рај, ако не и као бољи од њега, с обзиром на то да се не напаја и не наслађује реком воде него реком мира, и то таквог мира од којега се, благодатним дејствовањем Духа, догађају чудесна исцељења и дејствовања силе, због чега бисмо великом Димитрију могли да упутимо речи које су у Песми над песмама записане о души, непорочно зарученој са Христом: Мирис хаљина твојих превасходи сваки миомирис (Песма 4; 11).
Под хаљинама његове мученичке душе можемо подразумевати његово тело, чији су образи, да опет употребимо речи из Песме, као сасуди мира а прсти као љиљани из којих истиче миомирис (Песма 5; 13)… Чини ми се да је мученичка и божанствена душа, исходећи из тела, упутила Богу оне речи које у Песми над песмама говори душа, заручена са Богом. Које су то речи? Устани, севере, и ходи, јуже, и дуни по врту мом да капљу мириси његови (Песма 4; 18)./…/
Хоћете ли да знате шта захтева поука из Еванђеља Господњег које смо данас читали, поука коју је Он дао Својим ученицима кад их је послао међу вукове? Будите мудри као змије и безазлени као голубови (Мт. 10; 16). Змија чува саму себе али је зато погубна за друге, имајући нагон и силу за самоодржање и наношење зла другима, док је голуб незлобив и неопрезан. Према томе, Господ Својим ученицима саветује да не буду ни злонамерни као змије, али ни тако безбрижни (неопрез-ни) као голубови, него да разборито сједине нагон за самоодржањем и незлобивост, да чувају своју врлину и благочашће и да, истовремено, њихова срца буду толико незлобива према онима што их вређају да се чак и моле за њих. На тај начин их је снабдео лековима за живот ако их на смрт уједу духовне змије. И као што лекари узимају змијска тела, чисте их од отрова и мешају с неким средствима, а затим овим лече оне које су змије ујеле, тако и они који у време искушења сједине разборитост и змијски нагон за самоодржањем са незлобивошћу голуба не само да себе тиме постављају изнад штете какву им наносе змије, тј. замке које им поставља ђаво, него и оне што су их змије ујеле, а то су прелешћени, исцељују и поништавају штету коју су им змије причиниле, односно безбожништво и грех.
Такав је био и овај Великомученик Димитрије. Прошавши пут и очувавши веру, до крви је стајао на стражи благочашћа и толико био далеко од жеље да се освети прогонитељима да се чак и молио Господу за њих. Тиме је пресекао злобу једних а друге је изменио, тако да у овом граду није остало ни трага од идолопоклонства (безбожништва). Захваљујући његовом старању, разноликом доброчинствима и непрестаним молитвама Богу, сам град се укрепио и остао онај исти из којег је потекао божанствени Мученик и у којем је примио насилну смрт.
Да бисмо му за то узвратили (а чиме бисмо достојно могли да му узвратимо?), савршавамо велику свечаност у његову част молећи се да и ми, његовим молитвама пред Богом, будемо удостојени вечног празника међу онима што обитавају на небесима. Нека сви ми то задобијемо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Којем доликује слава, сила, част и поклоњење, заједно са беспочетним Његовим Оцем и Свесветим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
