Ове седмице прослављамо Недељу Православља, недељу победе над свим оним лажним учењима које су различити јеретици покушавали да наметну, служећи се понекад и насиљем и различитим облицима репресије у циљу остварења својих циљева.
Главна победа Цркве, које се сећамо у ове недеље, јесте победа над иконоборцима. Борба за очување икона у трајала је скоро два века и у тој борби Црква је претрпела велика страдања. Поред свирепих гоњења иконопоштаваоца, Црква је на крају изашла као победник. На Седмом васељенском сабору, одржаном 787. године у Никеји, је прецизно дефинисано поштовање икона, које није исто што и обожавање које припада само Богу. На Сабору је донет Орос (одлука) вере о иконама у основи којег је учење светог Јована Дамаскина о иконама. Част која се указује лику на икони преноси се на Прволик и онај ко се клања икони, клања се, заправо, личности на њој насликаној.
Црква је, по речима једног знаметнитог теолога, Небо на земљи. Та тајна Цркве нам се открива на Светој Литургији која је икона Царства Небеског. Христос је својом жртвом отворио Небеса, учинио их поново доступним за људски род, тако да ми већ сада и овде можемо постати житељи Царства Божијег. То будуће Царство је свој налеши израз задобило на православним иконама, за чије поштовање су се борили Оци Седмог васељенског сабора које помињемо ове недеље. Икона је прозор у други свет, прозор у вечност и кроз њих нам се открива лепота будућег века.
Свети Тихон, Митрополит Московски
Овом Недељом, браћо, почиње Недеља Православља, или недеља Тријумфа Православља, јер се данас Света Православна Црква свечано сећа своје победе над иконоборском јереси и другим јересима и са захвалношћу се сећа свих, који су се борили за Православну Веру у свету у речи, писању, учењу, страдању, или богоугодном живљењу.
Сећајући се дана Православља, Православни народ треба да се сећа да је његова света дужност да стоји чврсто у својој Вери Православној и да је пажљиво чува. За нас, она је драгоцено благо: у њој смо рођени и одрасли; сви важни догађаји у нашем животу, у вези су са Њом, а Она је увек спремна да нам пружи своју помоћ и благослов у свим нашим потребама и добрим подухватима, колико год неважни они изгледали. Она нас снабдева снагом, добрим расположењем и утехом, она исцељује, чисти и спасава нас.
Православна Вера нам је такође драга, јер је то Вера наших Отаца. За њу су Апостоли трпели страдања и напоре; Мученици и Проповедници су страдали због Ње, победници, који су пролили своје сузе и крв; Пастири и Учитељи су се борили за Њу; а наши преци су стајали за Њу, њима је припадала и Она би требала да нам буде дража од зенице нашег ока…
Светлост Православља није запаљена да светли само малом брроју људи. Православна Црква је васељенска; она се сећа речи свог Оснивача: „Идите по свему свету и проповедите јеванђеље сваком створењу“ (Марко 16:15) и „идите дакле и научите све народе“ (Матеј 28:15). Ми треба да делимо наше духовно богатство, нашу истину, радост и светлост са другима, који су лишени ових блаженстава, али често трагају и жеђају за њима.
Ђакон Ненад Илић
У одломку јеванђеља које се чита у Недељу Православља Христос каже ученицима, зачуђеним што он може да види на даљину и кроз време – „Заиста, заиста вам кажем: од сада ћете видети небо отворено и анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човечијег“. И ми можемо да видимо „отворено небо“ ако верујемо и покајемо се, ако се трудимо и прихватимо напор, подвиг. Ако се сетимо да је одговорност припадности Православљу управо држање небеса отвореним са ове, човечанске стране, јер Бог их је Христовим рођењем у телу, Његовим Страдањем, Васкрсењем и Вазнесењем оставио за нас отвореним, до краја историје. Та одговорност није само наша одговорност за нас, Православне – то је одговорност за цело човечанство. И наравно да ћемо због такве улоге у историји страдати. Једино што ћемо ако испуњавамо своју велику обавезу страдати као Христови, смислено и у радосној вери у Васкрсење, а ако не испуњавамо – бесмислено, глупо и тужно…
Православна икона
Реч икона је грчког порекла и значи слика, лик, образ, а можда најбољу и најпрецизнију дефиницију појма иконе је дао један савремени богослов рекавши: „Икона је прозор у Вечност“. Већ из ових речи се да наслутити да циљ православне иконе није да прикаже ствари онаквима какве јесу, већ онаквима какве ће бити, тачније, она приказује једну потпуно другачију стварност, односно слику, образ или лик оне праве и једине стварности која ће се у потпуности открити у Царству Божијем.
Једна од првих представа коју су хришћани користили како би приказали Христа био је цртеж рибе (грч. ИХТУС). Свако слово ове речи имало је значење које је указивало на Христа (Исус Христос Тхеу Иос Сотир – Исус Христос Син Божији Спаситељ). Представе су се умножавале и прве иконе су врло рано настале у катакомбама, у виду живописа на гробовима мученика. Наиме, хришћани су гледали како многи од њих страдају постајући мученици, али сахрањујући њихова тела нису их гледали као беживотне лешеве, већ су их очима вере видели као већ прослављене у Царству Божијем. Свест о Другом доласку Христовом и будућим стварима, односно Царству Божијем, била је од пресудног значаја за формирање хришћанске уметности, нарочито, иконе као њеног најистакнутијег обележја. Временом се тај израз развијао и, коначно, свој најсавршенији облик и богословску подлогу хришћанска уметност је добила у Византијској епохи.
ТЕОДОРОВА СУБОТА
У време римског цара Јулијана Апостате 362. године и прогона хришћана, цар нареди да се све намирнице по цариградским пијацама и радњама попрскају крвљу од жртвених животиња, како би се хришћани оскрнавили и не би могли да се причесте.
Међутим, Свезнајући Господ посла Светог Теодора Тирона, који пострада мученички 306. године у време цара Максимијана, да јави цариградском архиепископу Евдоксију да обавести хришћане Цариграда да не купују ништа од намирница.
На питање владике шта да једу хришћани који посте, светитељ му рече да кувају пшеницу и праве кољиво мешајући са медом. Хришћани тако и учинише и достојно се причестише у Недељу Православља.
Из Старечника
– Од ближњега нам зависе живот и смрт. Јер, ако смо стекли брата, стекли смо Бога; а ако смо саблазнили брата, Христу смо згрешили.
Преподобни Антоније Велики
****
Причао је ава Касијан:
Посетили смо свети Герман и ја неког старца у Египту. И пошто нас је угостио, упитасмо га:
– Због чега се у време пријема стране браће нисте држали правила нашега поста, онако како смо га примили ми у Палестини?
Он одговори:
– Пост је увек са мном, а вас не могу увек имати уза се; а пост јесте и корисна ствар и неопходна, али ипак зависи од нашега извољења, док закон Божији захтева нужно испуњење заповести о љубави. Примајући, дакле, у вама Христа, дужан сам да вас услужим са сваком ревношћу. А када вас испратим, поново ћу успоставити правила поста. Јер не могу синови Женикови постити у време док је Женик са њима; а када Женик оде од њих, тада слободно посте.