НИШТА нема драгоценије од молитве у животу човечијем. Она и немогуће чини могућим, тешко чини лаким, неугодно претвара у угодно. Молитва је толико потребна човековој души, колико и ваздух дисању. Ко се не моли, тај је лишен разговора са Богом, сличан је неплодном дрвету које се сече и у огањ баца (Мат.7,19).
ШТА ЈЕ ТО МОЛИТВА?
Молитва је побожно управљање душе човекове Богу, или беседа срца са Богом, кроз коју, представљајући невидљиво Бога пред собом, човек излива пред њим осећања своје душе. Она је уздизање ума и срца Богу; њоме човек узлеће у хорове анђела и постаје учесник њиховог блаженства. Молитва је утврђење света, умилостивљење Бога за грехе, пристаниште коме таласи не могу ништа, просвећење ума, секира оча јању, разбијање туге, рађање наде, ублажавање гнева, заступница свих којима се суди, радост оних који су у тамници, спасење онима који гину.
ЗАШТО ЈЕ МОЛИТВА ПОТРЕБНА?
За човека у тузи нема бољег утешитеља од молитве. „Мучи ли се ко међу вама, нека се моли Богу“ (Јаков 5,13).
Болести и остале недаће наше (глад, рат, кише у невреме, суше, град, земљотрес и остало), последица су греха. Зато смо дужни молити Господа да нам опрости грехе, да би заједно с тим исцелио нас и од телесних болести и несрећа земаљских…
Ми се Богу не можемо приближити, осим уз помоћ непрестане молитве (препод. Исак Сирин). Молитва је пружена рука за задобијање милости Божје; она је отворена уста ради окушања небеског пића. (Филарет Московски).
ВРСТЕ МОЛИТВИ
Узносећи ум и срце Богу, Хришћанин треба да чини следеће. Као прво, да прославља Бога због Његовог Божанског савршенства, као друго, да му благодари за Његова добра дела, и као треће, да моли од Њега оно што му је потребно. Зато постоје три главне врсте молитвословља: славословље, благодарење и мољење.
КАКО СЕ МОЛИТИ?
Да би смо се сачували од расејаности ума у молитви, свети оци препоручују да се ум – разум што више везује за речи молитве. Отуда, боље је да се молитве читају из молитвеника, а не да се говоре напамет. Ово нарочито важи за почетнике и слабе. Зато у Православној цркви све што се чита и пева обично, ма како се знало напамет, чита се из књиге. Ако ум не може да се задржи и удуби у речи молитава, онда треба читати наглас колико да сам себе чујеш. Нарочито оваква молитва вреди кад се моли насамо… Ако ли мисли одлутају, молитву наставити од речи које су остале јасне у сећању. Ако би у молитви твој ум ишао на разне стране, а не небу и Богу, не падај духом, него га увек враћај и везуј за речи молитве.
Ако се молите помоћу молитвеника, онда не журите, него се трудите да сваку реч искреним срцем искажете… Упућујте Господу и сопствене речи у молитви. Наше сопствено муцање Њега нарочито радује.
Учите да се молите. Принуђујте себе на молитву. У почетку то пада теш-ко, али, уколико се више присиљавате, утолико она постаје све лакша. Код мо-литве све зависи од искрености. Срце мора жарко да чезне за оним што моли.
У духовном животу, као што бива и у телесном, треба се држати начела поступности, ићи постепено, налагати лакше, па кад се ојача теже подвиге и обавезе. Чинити то онако како указује апостол Павле, који вели да почетнике треба хранити блажом храном, а кад узрасу и ојачају, онда тврдом (Јевр. 5,12). Тако дакле, треба поступати и у молитвеном правилу, почети са малим, па кад се оно утврди и пређе у навику, онда додати још мало, и тако редом док се не стигне до правила потпуног, одређеног за одрасле. То не чинити самовољно, него увек под руководством искусног духовника. /…/
Не можемо да пропустимо без пажње ни то, да се при молитви треба ограђивати крсним знамењем. Прекрстити се треба правилно, а не као они који, као да се стиде крста Господњега, па мотају пред лицем и грудима, ни прсте правилно не сложивши, не метнувши их где је одређено. Немарно стављање крста на себе, ожалошћава Господа, и богомољцу се узима за грех. Такав крст не само да нема никакве силе, но још радује ђаволе, јер тада није најстрашније оружје против њих.
Учите да се молите, принуђавајте себе на молитву: у почетку ће да буде тешко, а затим, што више будете себе принуђавали, то ће бити лакше; али у почетку увек треба себе принуђавати. Царство небеско с напором се осваја (Мт. 11, 12);
КАДА СЕ ТРЕБА МОЛИТИ?
Не налази времена молити се само онај који неће да се моли. (Инокентије, митроп. Московски).
Потребно је молити се не само тада, када смо расположени за молитву, него молити се и тада, када немамо тежње ни наклоности за молитву, када нас лењост, сан, заборав и остало удаљује од молитве. Ако, не гледајући на све ово тамно збориште препрека, принуђавамо себе и бринемо се са собом у молитви, таква молитва узлеће на небо да би стала пред престо Господњи.
Мораш ли јутром рано на посао? Устани онда раније и моли се ревносно, добићеш мир, снагу и пун успех. Јеси ли увече уморан и хоћеш, што је могуће брже да паднеш у постељу? Одвој, ипак, времена и моли се од свег срца – спаваћеш спокојно и мирно…
Неопходно је током целога дана призивати Бога, из срца, кратким речима, у зависности од потребе душе и текућих послова. Било шта да почињеш, говори на пример: „благослови Господе“! Завршаваш ли посао – говори: „слава Теби, Господе“, – и то не само језиком већ и осећањем срца. Ако се нека страст појављује – говори: „спаси, Господе, погибох“….
Но молећи се Богу појединачно, насамо, по наредби Господњој (Мат. 6,6), не треба сматрати да је то довољно. У разним приликама и потребама живота: рођењу, смрти, женидби, градњи дома, сетви, поласку на дужи пут, болести итд., поред личне молитве треба се обраћати благодатној и молитвеној помоћи цркве и свештеника, јер Свето Писмо и на то упућује (Јак. 5,14). Уз то не заборављати редовно учествовање на заједничкој молитви у св. храму, што су вршили апостоли и сви свети (Д. ап.1,14;12,12), јер је и то воља Божја (Мат.18,20).
Један од старих хришћанских писаца, из првих векова Хришћанске цркве, сведочи да су ондашњи хришћани, следујући апостолској уредби и предању, при сваком раду или покрету, ограђивали себе крсним знаком. То су чинили при поласку, облачећи хаљине, обувајући обућу, при умивању, пред јелом и после јела, ложећи ватру, лежући у постељу, седајући после пута, једном речју: при сваком послу, покрету и догађају. А садашњи хришћани обузети некаквим стидом, долазећи при-јатељу на Славу или седајући за обед, чак и не мисле да се прекрсте, као да не знају шта је рекао Господ:
„Јер ко се постиди мене и мојих речи у овом роду прељуботворном и грешном, и Син човечији постидеће се њега кад дође у слави Оца својега са светим анђелима!“ (Марко 8, 38).
ЗАШТО ПОНЕКАД МОЛИТВЕ НИСУ УСЛИШЕНЕ?
Ако и бива, да понеко моли од Бога што, а не добије, то може значити: да Бог услишава ту молитву, но по увиђајности својој испитује богомољца у трпљењу, па кад овај издржи трпљење до краја, онда у већој мери добија од Бога оно што је тражио; или значи: да богомољац не добија од Бога оно за што се молио због тога, што би му то послужило на зло.
Неки се моле, и не добивши онога што су искали, постају хладни према молитви, а међутим може бити да је Господ већ био близу да им услиши молитву; може бити да су оставили молитвени труд баш када је од њих недалеко била милост Божја.
Услов да би Бог испунио нашу молитву је овај: човекова воља мора да се поклопи са вољом Божијом. А шта је воља Божија у односу на нас? Господ жели „да се сви људи спасу и достигну у познање истине“ (1 Тим 2, 4). Али пут ка спасењу, по речима Доброг Пастира Христа, води управо кроз те болести и тегобе, које ми желимо да избегнемо. Међутим, све те недаће су потребне за преображај и каљење наших душа, јер у духовној борби страдања узводе душу на виши степен достојанства.
Значи, главни разлог да наше молитве „није чуо Бог“ јесте несклад између наше воље и воље Божије.
Али постоји и други разлог: често нисмо морално достојни ни да се приближимо Богу са било каквом прозбом. Чак и ако је та прозба у складу са вољом Божијом!
Али постоји и други разлог: често нисмо морално достојни ни да се приближимо Богу са било каквом прозбом. Чак и ако је та прозба у складу са вољом Божијом!
