Једног дана узбуди се сав свет у Јерусалиму и по целој Јудеји од вести, да се појавио нов пророк, необичан и страшан пророк. И сав Јерусалим и сва Јудеја изиђоше да га виде. И видеше сви човека заиста необична: одевена у камиљу длаку, опасана кожним појасом, боса и гологлава. Лице његово беше суво и опаљено, коса и брада у нереду; испод коштуњавог чела блистала су два пламена ока, као што две звезде блистају над опаљеном пустињом. Стојећи усред масе народа овај опаљени, коштуњави човек викао је лавовским гласом: Покајте се!/…/
И прочу се Јован као витез без страха и без мане, јер ни од кога он не презаше и ничије мане не штеђаше.
Јован је говорио и против безакоња Иродове жене. Иродијада му је слала злата да ћути.
– Мени не треба прљаво злато једне грешнице, љутио се пророк. Ја пијем воду и храним се биљем, које не кошта ништа.
И Иродијаду је такав одговор доводио до беснила, и она је горела мржњом и осветољубљем према непоткупљивом пророку. И сваки дан слала је она злато и претње пророку, да би ућутао, но пророка није могло ућуткати ни једно ни друго.
Кад се једном око Јована беше скупило много света на обали Јордана, спа-зи Јован Исуса, сина Маријиног, показа га народу и рече: гле, то је онај, кога ви чекате; то је јагње Божје! И стадоше Исус и Јован један до другог, и позна-доше, да не беху сами, јер гледаху лик Божји један у другоме./…/
А док је све већа и већа поворка народа врвела из Јеруслима ка Јордану, да види и чује два нова пророка, дотле је Иродијада патила од тешке несанице. Сав двор Иродов чинио је све што је могао, да разоноди мра-чну царицу, но царица је постајала упркос томе све мрачнија и мрачнија. Њен муж Ир-од најзад се реши, да ради утехе своје жене, ухапси Јована. Његове слуге нађоше Јована, издвојише га од света, везаше га и бацише у подруме палате Иродове. Душа Иродијадина мало се успокоји, но не сасвим. Њој је било мило, што је пустињ-ског лава имала сад у своме кавезу, но још увек је страховала, јер лав је био жив и јер је сад био и сувише близу ње. И она се решавала на један корак даље.
Боље је живети са лавом и змијом неголи са женом лукавом и злојезичном. (Сирах. 25, 18).
Иродијада је била решена уопште на сваки корак, који би само њој приба-вио или осигурао њено лично задовољство, а она је била жена од задовољства; од младости своје она је била жена од задовољства; по крви својој она је била створење од задовољства. Њено лично задовољство био је онај идол, коме је она све жртвовала. У службу тога идола свог она је тежила од увек да упрегне цео свет. Њени родитељи мора да су били слуге тога идола, њен први муж, Филип, био је слуга тога идола, њен други муж, Ирод, био је слуга тога идола. Иродијада је држала као нешто природно, да и цео Јерусалим са свом аристократијом својом и јеврејском, треба да служи том њеном идолу; и не само Јерусалим, но и сва Јудеја, и цео свет; и не само цео свет, но и богови, јеврејски и римски. Људима је она заповедала, богове је умилостивљавала, да служе њеном задовољству. За Иродијаду је неприродно било, да се неко противи тој служби. Она је имала своју философију, једну више инстинктивну но мисаону философију, по којој је она представљала центар света, око кога све мора да се окреће. Свет је за њу био толико добар и леп, колико је могао да послужи њој; богови и људи онда су били добри за њу, кад су јој њене жеље испуњавали, без одлагања и без роптања. Иродијада је имала своју нарочиту скалу вредности ствари и људи. На врху те скале стајала је реч наслада, испод ње Иродијада, а испод ове ређала су се до дна имена богова и људи и ствари.
Што слађе живети у овоме веку без обзира на оно, што је било пре нас, и што ће бити после нас, и што бива око нас, – то је био морални закон ове сладострасне жене, закон који је она носила у крви својој, и који је њу носио кроз цео њен живот, докле је год крв била у сили, да је могла управљати њене мисли и њене осећаје.
Ја не знам, да ли је који трун праха њиховог довејао ветар случајно и у Београд, но знам сигурно, да и у Београду има доста и од духа Јованова и од духа Иродијадина. Ја знам, као и ви сви што знате, да се и у Београду посведневно одигравају драме, сличне драми, одиграној у двору Иродову, – драме, које произилазе од судара нагона за личним уживањем и тежње за правдом. Те драме нису увек крваве, но увек су необичне и страшне. Те драме не одигравају се само по домовима и на улицама, – оне се одигравају и у душама нашим, унутра, у нама самима. У већини од нас није потпун дух ни Иродијадин ни дух Јованов, но једна мешавина од једног и другог. Жеђ за слашћу и тежња за правдом стално се боре у нама, стално нас болно растржу.
Да ли се овај свет претворио у лудницу? Људи неће Бога… Кога хоћете? Кога желите? Чиме ћете Христа заменити? Чиме Светог Јована Крститеља? Собом!? О! мољци, о! комарци смртни! Да, људи када полуде од гордости, када полуде од самољубља, онда им не треба Бог, онда им не треба Правда Божија. Они себе проглашавају за богове… Они своје мале земаљске, губаве правде, проглашавају за највеће правде: Христове Правде не треба нам. Божије Правде ми нећемо! Да, људи слепи умом, слепи душом, не виде, и неће да виде, да у овом свету, прави човек, не може да издржи без Бога. Зашто? Па зато што је овај свет пун Ирода, пун фарисеја. Ироди траже главу Јована Крститеља, Ироди траже главе свих праведника земаљских, а фарисеји, а лажни књижевници, а лажни мудраци овога света, траже смрт Богочовека Христа. (Свети Јустин Ћелијски)
Иродијада и Јован то су два полуса људске природе, Опростимо Иродијади, драга браћо, опростимо јој, јер у царству духова извесно јој је опростио и велики пророк: опростимо јој, да би се и нама опростило. Опростимо јој, то је она заслужила, јер кроз 19 столећа служи она хришћанском свету за углед тога, како не треба живети овде на земљи. 19 векова изложена је она осуди и презрењу света. Опростимо јој, јер јој немамо шта више ни опростити, – јер грех је њен већ довољно кажњен.
Боже, који си гледао драму Јована Крститеља у Иродову двору, и који нас данас истим погледом посматраш, дај нам снаге, да победимо дух Иродијадин у себи, и да следујемо примеру твога праведника. Изведи нас из заблуде, Боже, увек онда, када крв наша збуни разум наш. Нека би мисао на тебе, велики Боже, вечито светлила нам у тами наше мале животне драме, која је ради тебе приређена, и коју ти боље видиш него ми. Амин.
