И рече му: „Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха?“ А он оћута… (Из Јеванђеља по Матеју:22,1-14, које се чита у 14. Недељу по Духовдану)
Претходне недеље смо слушали причу о злим виноградарима. У дан-ашњој причи Господ све нас позива на гозбу вере у Царство Христово кроз спасоносну Цркву. Измећу те две приче постоји дубока унутрашња, смисаона веза. У причи о виноградарима, Христос нам је напоменуо да је људима предат виноград – земља на којој обитавамо, да би се у њему трудили сви живи, обрађујући свој виноград и приносећи плодове свог труда Богу и људима. Сваки човек може да постане зли виноградар, не богатећи се у Богу него за себе и одбацујући заповести Божије. Исто тако, сваки човек може да постане ревносни домаћин свога винограда и да испуњавањем заповести задобије благослов Божији и љубав Божију. Наша дела ће нас пред Богом оправдати или осудити.
Смисао данашње приче о званима на вечеру преплиће се са смислом приче о злим виноградарима.
Садржај данашње приче прожет је Божијом Очинском бригом о људима.
Царство Небеско слично је човеку – цару, који је припремио свадбену гозбу за свога сина. Отац Небески шаље у свет Свог Јединородног Сина да проповеда свето Еванђеље. Еванђељем одјекује позив свим људима на гозбу вере, за трпезу љубави Божије, у ложницама Царства Небеског. Званице нису одбиле позив (иначе гозба не би била ни припремљена). Међутим, кад је дошло време да се појаве на гозби, узнемирили су се јер су, како им се чинило, имали важније послове: пољске радове, трговину, породичне прилике. Почели су да се извињавају због свог одсуства и одрицања.
Међутим, гозба је припремљена, и не сме се оклевати.
Заклано је угојено јуне, и свадбено рухо очекује госте.
За поновљеним позивом уследило је поновљено одбијање, сада већ много грубље. Званице су увредиле и претукле изасланике.
Какви су то људи, који су на тај начин занемарили љубав Божију? Нису ли то они, у којима су световна дела и занимања угушила и саме појмове добра и зла, временског и Вечног, земаљског и небеског?
Господ их је тада одбацио. Он одбацује оне, који ни најмање нису желели да саслушају глас Божији у светом Еванђељу, који су сасвим заборавили на своју одговорност пред Богом и на свој задатак у животу. Међутим, брачна ложница је украшена и требало би да се напуни. И ево, Цар – Господ шаље Своје слуге, апостоле и учитеље вере и Цркве, шаље их на раскрснице да позову не више почасне госте, него све и свакога кога сусретну на путу, да би се бар неки спасли и прихватили доброчинство. Тако су се сабрали људи.
Свети еванђелиста Матеј каже: И изашавши слуге оне на путеве, сабраше све које нађоше, И зле и добре, и напуни се свадбена дворана гостију (Мт. 22; 10). Цар се не обазире на сиромаштво званица, и сви подједнако добијају свадбено рухо, све подједнако служе царске слуге. Сабрани су ушли у брачне ложнице без икаквог права, без икаквих заслуга – једино на призив Божије љубави и милосрђа. Та љубав је све покрила и изједначила – убоге са богатима и изабранима.
Ко је тај, који приликом слушања свега изложеног, неће ускликнути: „О, величино љубави Божије, о безграничности милосрђа Божијег!“
Подсетимо се, међутим, још једног догађаја из ове приче. Када је цар ушао да погледа званице, приметио је тамо једног човека који није био одевен у свадбено рухо. Он му каже: Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха (Мт. 22; 12)? Какво је то рухо?
То рухо је – и страх Божији, и унутрашња чистота и кроткост, и праведни, благочестиви живот, и правда, мир и радост у Духу Светом.
И ми смо, заједно с вама, пријатељи наши, чули призив Божији, чули смо глас Цркве Христове, и ми смо приступили Богу кроз купељ светог Крштења, и обукли се у Христа. И ми смо дошли на свадбену гозбу, и ми смо ушли у ложницу. Међутим, свакоме од нас предстоји да се на свом животном путу обуче у духовне одежде, сагласно нашем земаљском призиву и попришту.
Неки су за читав живот прихватили само обећања која су дали на крштењу, а неки су им присајединили и супружничка обећања…
Да ли смо уистину онакви, какви би, према обећањима датим Богу, треба-ло да будемо? Хоћемо ли и ми чути оне страшне речи: Узмите га и баците у таму најкрајњу (Мт. 22; 13)! Цар – Господ је управо ове речи изрекао ономе, ко-ји се усудио да на вечеру љубави дође без свадбеног руха, односно без врлина.
…Нека ти ово буде познато: бољи је један дан победничког живота са венцима и наградама, него многе године проведене у нераду. Јер један дан подвига (борбе) у познању ћувствовању душе вреди колико и педесет година онога који се бори немарно и без познања.
Без борбе и проливања крви не очекуј ослобођење од страсти. Након преступа, на нашој земљи расте трње и чичак. Заповеђењо нам је да их почупамо, али се они искорењују само са великим болом, раскрвареним рукама и многим уздасима. Зато плачи, проливај реке суза, и омекшаће земља срца твога. А када је земља натопљена лако ћеш искоренити трње… (старац Јосиф Исихаста)
Он је, као и сви који су уведени у ложницу, као и ја, као и ви, добио блиставо рухо крштења – свадбено рухо, али се није обукао у његову светлост и чистоту, него је остао у својој пређашњој одећи греха и порока, не напрежући се подвигом живота у Богу. У том последњем часу Господњег обраћања, кад му је речено: Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха, требало је да у покајању падне пред ноге Господа, Оца Небеског и да завапи: „Просветли одећу моје душе, Господе, и спаси ме!“ Међутим, он је ћутао…
Погледајте, драги моји, како Господ и грешника назива пријатељем! Тиме га поново призива на усиновљење. Грешниче, не буди тврдоглав, не пропадај (тј. не оклевај) у греху, одазови се макар у том последњем тренутку, покај се и зажали због бесплодно проживљеног живота, и биће ти опроштено.
Међутим, није било одзива ни на тај последњи призив… Тек након тога је изречена осуда, и душа је лишена Царства Божијег: Узмите га и баците у таму најкрајњу. Тамо ће бити плач и шкргут зуба, говори Цар слугама (Мт. 22; 13). И душа бива протерана у неподношљиву муку обитавања у мртвачком мраку, тамо, где нема Бога.
Према томе, пријатељи моји, чеда Божија, уплашимо се овог примера! По-старајмо се да наш одзив на призив Божији не буде ни површан ни случајан/…/
Свети Теофан Затворник рекао нам је следеће: „Ако верујеш, разабери да ли су са твојом вером саобразни твоја осећања, твоја дела и одежда твоје душе – због чега ће те Бог видети одевеног или неодевеног у свадбено рухо.“
Могуће је да човек добро познаје веру и да буде ревностан у њој, а да у животу ипак служи страстима и да душу одева у срамну одежду грехољубља. На језику „Господе, Господе“, а изнутра: „Одричу Ме се“.
Након тога, пред сваким појединачно и пред свима нама заједно само по себи поставља се питање: ко смо ми? Ко смо ми?
Пријатељи наши, брижљиво ћемо обрађивати своје душе, и чешће самима себи одговарати на питање: „Имамо ли ми живу веру у Христа?“
„Творимо ли дела за Бога, Бога ради и у славу Божију? Или можда слу-жимо својим страстима и свом себичњаштву?“
„Да ли Хри-стом исправља-мо и очишћујемо свој живот?“
„Поседујемо ли ревност и одлучност да у векове будемо са Христом?
Молитве са служби: „Сами себе и једни друге и сав живот свој, Христу Богу предајмо“, на прави начин описују праву Хришћанску веру. То је пуно поверења, дечије предавање себе у Руке Божије. Ово је оно, што је као и увек, отварало врата истинској радости, истинској срећи. Ако Хришћанин верује Богу, онда је он припремљен да прихвати све од Њега: Рај или пакао, патњу или блаженство, јер зна да је Бог бесконачно добар. Када нас Он кажњава, то је за наше добро. Он нас толико воли, да ће покренути небо и земљу да нас спаси. Он нас неће издати, чак ни из најбољих ралога и сигурно ће нас спасити, ако има и најмање шансе. Као што и Свети Августин каже: „Једини бег од гнева Божијег, је Милост Божија.“ (Архиепископ Натанаил Авов)
Требало би да оваква побожна раз-мишљања чешће додирну струне наше душе и нашег срца, како би све еванђел-ске приче, а њих је много, могле да нас подстакну, да нас приморају да се дубоко замислимо над истинским смислом живота, посебно у ово наше бурно време (досл. „смутное времја“), и у наше изузетно немирне дане.
Може се говорити много, опширно и красноречиво. Могу се давати различита објашњења која, можда, и имају неку основу. Међутим, и поред свега тога, ви и ја живимо у апокалиптичком времену!
Када се и ви и ја будемо чешће тога опомињали, то ће бити много ближе нашем срцу и души. Тада ћемо бити у стању да проверимо да ли смо у свадбеном руху или у срамној одећи грехољубља.
Пожуримо на призив љубави Божије. Потрудимо се да не будемо само звани, којима свакако припадамо, него и изабрани.
Због чега живимо на земљи? Због тога, да бисмо наследили бесконачни вечни живот! Амин.
