Дрво врлина које није укорењено у животворном и дубоком тлу Христових заповести свагда бива изнутра изједено и расточено црвом таштине и лицемерја. Ми често, ни сами то не бивајући свесни, подстицаје и снагу за вршење видљивих и значајних дела добијамо од тајне жеље да стекнемо похвалу и славу од људи. Ова жеља тако дубоко лежи у нама, и тако се често и свуда среће у људима да се са правом може рећи да ретко да се са правом може рећи да ретко које наше дело бива чисто од ове лицемерности. Њу је веома тешко уочити у себи. Но, када се ситуација око нас промени, када одемо из средине у којој су се наши подвизи људима који нас окружују чинили узвишеним и изазивали њихову похвалу на наш рачун, одмах се показује да заједно са тим нагло опада и наше интересовање да те своје подвиге наставимо. Многи су то јасно примећивали када оду у манастир: манастирска самоћа и „монотоност“, одсуство пажње људи из света, бившега мирјанина, који је до доласка у манастир у свету живео подвижнички, врло често нагнају да се остави својих пређашњих подвига. И ускоро он једва и на једвите јаде носи чак и најједноставнија послушања, тежак му је и најмањи труд, нестрпљиво стоји на молитви у храму и т. сл. Међутим, када у манастир дођу гости, када се појави мноштво нових лица (на пример, на велике празнике долазе верници-мирјани), овај искушеник одједном некако као да оживљује, постаје бодар и енергичан, нема у њему више никакве тромости, спреман је да учини све што му се наложи. Шта је узрок таквој промени расположења? Зар није у томе што ми, подвизавајући се у окружењу многих људи, из њихове пажње и похвале црпимо онај сок и енергију, која изнутра храни и покреће сву нашу световну, греховну делатност, а то је – гордост житејска, из које врло често израста и наша ревност за подвиге, и много тога другог што наводно чинимо Бога ради. А колико је само пута Сам Господ Исус Христос упозоравао Своје ученике и Своје следбенике да се чувају овог лицемерја, да не чине благочестива дела да би их људи видели, него тајно, пред Оцем Небеским./…/
… Св. Игнатије говори: „Монашки подвиг се заснива на истинском смирењу, сједињеном природно са одрицањем од свог „ја“ при чему монах узноси Бога над човеком и сву наду на спасење полаже у Бога. Насупрот томе, подвиг мирјанина, који се састоји од спољашњих дела, природно негује своје „ја“ и узноси човека над Богом. Због тога видимо да су многи грешници ступивши у монаштво постали велики Свеци, а да су познати подвиж-ници из света, ступивши у монаштво, показали врло умерен успех, а неки су, чак, и пропали.“
Гордошћу болује онај ко је одступио од Бога. Од добра дела приписује својим споственим снагама. Сатрулео плод је некористан за земљорадника. И врлина гордога Богу није потребна. (Преподобни Нил Синајски)
„Треба испитати,“ говори свети Јован Лествичник, „због чега мирјани који су проводили свој све-товни живот у бдењу, посту и подвижништву, када пређу у монашки живот, на поприште духовног искуства, далеко од очију људских, остављају своје раније нечасно и лажно подвижништво. Видео сам много разнородно дрвеће врлина које су засадили мирјани, а које се храни таштином као гнојем са ђубришта, које се гаји да би га други видели и које се храни гнојем похвала људских.
Ово дрвеће се, будући пресађено на пусту земљу (монаштва) коју не посећују мирјани и у којој нема смрадне воде таштине, одмах осуши. Дрвећу које је васпитано у световној угодности није својствено да расте и доноси плод на суровом тлу монаштва“ (Лествица, беседа 2).
У Константинопољу су живела два рођена брата. Били су врло побожни и много су постили. Један од њих је отишао у Раифу, одрекао се света и замонашио се. После неког времена његов брат мирјанин је пожелео да посети монаха. Дошао је у Раифу и остао са монахом неко време. Приметивши да монах једе у девет сати (три поподне) он се саблазнио и рекао му: „Брате, када си живео у свету, ниси дозвољавао себи да једеш пре заласка сунца“. Монах му одговори: „Када сам живео у свету хранио сам се таштином, слушајући људске похвале: оне су ми олакшавале тежину подвига поста.“
Један брат је дошао на Хермејску гору код аве Теодора, старца великог живота и добродетељи, и рекао му: „Оче, шта да радим? Душа ми пропада.“ Старац ће на то: „Зашто тако, сине мој?“ Брат одговори: „Када сам водио живот мирјански, много сам постио и вежбао се у бдењу имао сам обилне сузе и умилење, осећао сам ревност у себи, а данас, пак, када сам се одрекао света и постао монах, не видим више у себи ниједну врлину.“
Старац му рече: „Веруј ми, сине мој, то што си напредовао у световном животу напредовао си због гордости и људске похвале, они су ти помагали, делујући у теби препредено. Твоје делање није било угодно Богу и ђаво те није узнемиравао и није се борио против тебе и није ометао твој успех. А данас, када види да си кренуо у рат против њега, он се наоружао и кренуо против тебе. Али, Богу је угоднији један псалам који данас изговараш са смирењем него хиљаде псалама које си изговарао док си био у световном животу.“
Брат на то рече: „Оче, ја данас уопште не постим, све врлине су ми одузете!“ Старац: „Брате, довољно ти је оно што имаш, са захвалношћу трпи и биће ти добро.“ Међутим, брат је остао упоран: „Заиста, погинула је душа моја.“
Нема ништа опасније од потајне гордости. Потајна гордост дубоко се зарива у срце и не може се видети без помоћи Исуса Христа, Сина Божијега; чак је боље познајемо код ближњих наших него у себи. Остале пороке као: пијанство, блуд, крађу и друге, видимо, јер се често због њих жалостимо и стидимо. Али гордост не видимо. Још ми се није догодило да видим, ко би себе из свег срца сматрао да је горд. Многи називају себе да су грешни, али не воле кад их тако други назову. Ту се показује да само језиком веле за себе да су грешни, а не и срцем; смирење показују на устима, а у срцу га немају. Право смирење не може да се огорчи и гневи на укоревање, јер такав сматра себе да је достојан сваког унижења и укоравања. Нема ништа теже него избавити се од гордости. Потребна је нарочита помоћ Божија и велики труд да се гордост победи, јер ово зло носимо у себи. Налазимо ли се у каквом задовољству, она се величањем, унижавањем и презирањем ближњих гледа да нас обузме. (Свети Тихон Задонски)
Тада му старац рече: „Брате, чувај се да не ослаби смиреномудреност твоја, нисам хтео да ти кажем оно што сад видим да сам принуђен да кажем зато што си у стању очајања До којег те је ђаво довео. Слушај пажљиво моје речи. Твоје мишљење да си имао врлине док си био у мирском животу припада гордости: тако је и фарисеј уништио сва своја добра дела. Сада, пак, кад мислиш да немаш ниједно добро дело, већ сама ова смирена мисао је довољна за твоје спасење. Тако је био оправдан и цариник који није учино ниједно добро дело. Грешан и лењ човек, али који се каје скрушеног срца Богу је угоднији од човека који чини многа добра дела и који је због њих заражен гордошћу.“
Брат, чувши ово, осети у својој души утеху и разрешење своје недоумице. Поклони се старцу до земље и рече: „Данас је твојим посредством спасена душа моја“ (11, стр. 336337, с. 1).
Све што је речено наравно не значи да се у свету не могу чинити истински добра дела нити да сви Хришћани морају да иду у мана-стир да би се спасли. Ово, такође, не значи ни да нам је боље да оставимо све спољашње подвиге да не бисмо пали у гордост и таштину.
Гордост је многоговорљива, лепоречива и хвалоречива; славу, част и похвалу тражи на сваки начин; себе и дела своја високо цени, а друге презиреи унижује; ако има какво добро, себи преписује а не Богу; хвали се и оним добрим делима које нема; недостатке и пороке своје скрива; у презрељу и у унижењу не трпи да буде; опомене, савете и крања не прима; у туђе послове самовољно се меша; у несрећи ропће, негодује и често хули. Гордост је гневљива, завидљива, не жели да јој неко буде раван и већи од ње, но да све она надвишава. Гордост је мрзовољна, она је почетак и корен сваког греха… Ни једној страсти ђаво се толико не радује као гордости; високоумље носи на челу печат његов. Ђаво и у сама добра дела труди се да посје клице гордости. Оне, који се Богу моле, ђаво лови молитвом убацујући им мисле високе о себи итд. Но, да би искоренили у самом корену клице гордости Свеблаги Спаситељ наш рекао је ове божанске речи: Кад завршите све што вам је заповеђено, , говорите, ми смо као слуге непотребне, јер учинисмо што смо били дужни чинити. (Лука, 17,10). Многи велики испосници, предавши се гордости и уображењу, љуто су пали и бедно забршили свој земни живот, а на небу изгубили радости царства Божијега. (Св. Тихон Задонски)
Ово треба да нас отрезни, мора да нас наведе на духовни опрез и стражење, јер у свету владају разне страсти, као што и говори апостол: похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења (1. Јован. 2, 16). Свет је одувек живео овим духом, али ове погубне страсти су нарочито ојачале у људима нашега времена. Због тога се сваком нашем делу, које може да нам донесе похвалу или поштовање, уколико ге не осолимо духом смирења и самоунижења, обавезно прилепи погубна страст таштине и гордости. Наравно, треба се подвизавати у свету и врло брижљиво се трудити у свом спољашњем понашању, испуњавати мноштво телесних добрих дела и подвига, али човек све време треба будно да прати своје срце, да спољашње не би било чињено на штету унутрашњег. Да бисмо у овоме успели неопходно је да стално и правилно процењујемо вредност свеколиког нашег унутрашњег и спољашњег делања, да стално утврђујемо циљ и једног и другог, и стално проналазимо равнотежу једног и другог у своме животу.
