Марина беше рођена крајем трећег века током владавине цара Диоклицијана у Јужној Анадолији, у Писидији Антиохијској. Беше једина кћи својих незнанобожачких родитеља.
Када имаше 5 година мајка јој умре, а пошто отац Едесије беше незнанобожачки жрец, заузет да би о њој могао сам бринути, он је предаде под старатељство жени која тајно беше Хришћанка. Далеко од идола жреца Едесија и његове богохулне вере, ова племенита жена васпитаваше Марину у Хришћанској вери и духу. Како је Марина одрастала, тако је напредовала у хришћанском учењу и врлинама. Њена вера у живога Бога беше толико јака да она добровољно одабра тежак пут мучеништва. Једног дана признаде оцу да жели да се покрсти и да као девственица постане невеста Христова. Отац то не могаше прихватити, омрзну је силно због вере њезине и одрече је се као кћери.
У то време Олимврије, нови царски намесник, беше дошао у Писидију. Од самог његовог доласка отпоче љути прогон Хришћана. Једном, видевши петнаестогодишњу Марину у пратњи своје помајке, Олимврије се толико занесе њеном лепотом да помисли да је узме себи за жену. Када је упита за име, веру и отаџбину она му смерно одговори: „Име ми је Марина, рођена сам у Писидији и верујем у Господа Исуса Христа.“
Сазнавши да је Хришћанка, Олимврије покуша да је придобије ласкањем, да је приволи идолима, а када му то неуспе, запрети јој љутим мучењем.
„Ништа ме не може одвојити од Христа“
Марина тада искрено каза Олимврију: „Не гајите узалудне наде, намесниче, нити ме плашите мукама, јер ја се мука не бојим. Ништа ме не може одвојити од Христа! Не бојим се невоља, ни глади, ни ватре нити мача. Не мислите да ћете ме придобити похвалама, нити златом или каквим другим богатством. Све су то ствари кварљиве и пролазне, за мене безвредне .“
„Душа, по милости Божијој је бесмртна, и моја ка вечности тежи. Из тог разлога, намесниче Олимврије, ми Хришћани мудро одбијамо пролазне раскоши и овосветовна уживања. Ми смирено трпимо тугу и патње овоземаљске да бисмо се удостојили вечног радости по кончини нашој.
Ако мислите да лажем, ево ме намесниче, пробајте, видите истину која се у делима потврђује. Бичујте ме, ватром сагоревајте тело моје, мучите ме каквим год желите мукама. Што ме више будете мучили, то ће ме Господ Мој више наградити у Царству Небеском.“
„Безброј пута у овом животу, Господ шаље утеху у муци. Подиже из непрегледних дубина, избавља нас од ватре, од муке и невоље, вама и вашим поганим боговима на срамоту и осуду. Дакле, ја не марим за овај пролазни живот. Зато спремно предајем тело своје на муке, за бесмртног Господа и Бога мог, јединог непорочног, који беше разапет из љубави према мени и свом роду људском.“
Ово Маринино одбијање разљути намесника. Предаде је џелатима својим, и они унаказише сву лепоту њезину. Није само народ, који муке гледаше, плакао већ и сам намесник – не могаше гледати сву страхоту њених мука, већ сакри лице у дланове. Али што су је џелати више мучили, то њена душа беше све светлија и лепша.
„Велика је вера твоја“
Непоколебљива, она се са захвално мољаше Господу што је удостоји оваквих мука: „Теби Господе предајем душу своју. Верујем у тебе, не посрами ме и недај непријатељима мојим да тријумфују надамном. Не одврати лица Твога од мене,Господе. Нека се посраме они које чини неверје и безакоња. Господе, покажи ми пут Твој, научи ме истини Твојој, јер си Ти спасење моје. У Тебе се уздам. И зато ћу подносити све муке, да бих сведочила име Твоје Свето. Пошаљи Твоју милост на мене, Гоподе, и нека се кроз моје муке прослави Име Твоје.“
И док се она тако молила и славила Господа, џелати је сурово бичеваше гвозденим трозупцима, кидајући њено пречисто девојачко тело, са кога отпадаху комади меса. И док она трпеше највеће муке, Архангел Михаило појави се пред њом и рече јој: „Велика је вера твоја Марина. Твоја душа ће се удостојити вечне радости у Царству Небеском.“
Онда намесник нареди да Марина буде бачена у дубоку и мрачну тамницу. И док се у тамници молила, опет јој се јави Архангел Михаило да је утеши и да излечи тело њено од свих рана. Кад је угледа исцељену намесник се страшно зачуди. Рече јој: „Сада знам да се служиш магијом.“ Но она му одговори: „Ја не знам за магију, ја само знам за Господа Исуса Христа, који овим чудом осрамоти ваше лажне богове.“
На те речи намесник се разбесне. Нареди мучитељима да јој тело муче и месо секу гвозденим тестерама, а да кожу њену деру ножевима. Када Марина паде и када намесник помисли да је мртва, војници узеше њено тело и однесоше у тамницу да тамо оставе док не иструне. Но Архангел Михаило поново је посети, прекрсти је, излечи њено тело и нестаде.
Чекић Свете Марине
Зли демон, гледајући да његов слуга Олмврије, не може да савлада Марину нити да је натера да падне ничице пред лажне богове, поста очајан па хтеде да је и сам искуша. Узевши на себе обличје црног змаја, он се јави Марини у тамници како би је уплашио. Но, како беше неустрашива, Марина га ухвати за рогове, и чекићем који нађе тукла га је понизивши га потпуно. Велика светлост појави се са Небеса и осветли целу тамницу.
Све Маринине ране наново беху исцељене и на њеном телу не оста ни један траг од мучења. (Због овог догађаја Св. Марина се често на иконама представља са чекићем у руци, како бије демона.)
Крштење у води и крви
Безуми намесник одлучи да је следећег дана мучи у огњу и води. Али Марина све муке претрпе као у туђем телу. Живо тело јој огњем сагореваху. Свезаних ногу и руку у кључалу воду бацише. Тада Марина погледа у небо и завапи Господу: „Господе Боже мој, молим ти се да развежеш ноге и руке моје, и нека ова воде буде вода мога крштења. Обуци ме у хаљину спасења, скини са мене старог и одени ме у новог човека. Овим крштењем учини ме достојном вечног живота, и учврсти ме у вери Твојој.“ Тада велики земљотрес затресе целу Писидију. Конопци којима беше свезана попуцаше и она се три пута погрузи у води у име Оца и Сина и Светога Духа. Изађе жива и здрава из воде, славећи Господа. Тада се зачу глас Господњи с Неба и сви који бејаху присутни чуше:“ Благословена јеси, Марина. Ти се крсти и поста достојна да носиш круну невинисти.“ Многи тада оставише своју веру незнанобожачку и постадоше Хришћани. Кад намесник то виде, нареди да сви до једног буду посечени. Тако и они задобише неувенљиве венце мучеништва. Процењује се да их је било на хиљаде.
Видевши да не може победи Марину, опаки намесник нареди да јој се одруби глава. И одсекоше јој главу у доба цара Диоклицијана (284-305). Тако се Св. Марина уброји у војску мученика, који вечно живе у Царству Небеском.
Патње Свете Марине описа сведок целог тог догађаја, слуга Божји Тимотије
Све до преузимања Цариграда од стране западних крсташа 1204. године, Мошти Св. Марине чуване су у Антиохији. Према другим изворима, њене Свете Мошти беху пребачене у Италију 908. године. Сада се налазе у Атини, у цркви посвећеној Пресветој Богородици. Њена часна Десна Рука пребачена је на Св. Гору, и налази се у манастиру Ватопеди. На врху планине Ланга у Албанији, више самог Охридског језера, налази се манастир посвећен Св. Марини, са деловима њених Светих Моштију. Безбројна чуда догодила су се и још увек се догађају у овом манастиру.
Сведоци тих чуда нису само Хришћани већ и муслимани. Велико поштовање имали су и Турци према овом манастиру, да никада нису хтели дирнути нити у светињу, нити у имовину манастирску. Једно време Турчин беше тутор овог манастира.
Светој Марини верни се обраћају молитвама за избављење од демонске поседнутости и тражећи помоћ у лечењу многих болети, најчешће рака.
Какав узор за младе православне Хришћанке данас! Ова петнаестогодишња девојка беше рођена паганка, одрасла је без мајке. Отац је се одрече јер заволе Христа и изабра безбрачни живот. Одбцила је све да би живела само за Христа и да би му остала верна у тој љубави. Одбацила је сву славу, богатство и удобности овосветовног живота. У својој непоколебљивој одлуци да прати Господа беше сурово мучена, издржала је демонска искушења, и на крају пострадла мученички, ипак радосна, јер је желела да подражава Свете.
Већина младих данашњице сматрала би Маринину судбину трагичном. Међутим, Она није мислила тако. Због своје превелике љубави према Христу, Марина је превазишла све несигурности, све страхове и смогла снаге да издржи сва мучења. Могла је да бира угодан овосветовни живот, али он је изабрала пут узвишене среће. Изабрала је ону срећу коју ни једна овосветовна радост не би могла надмашити.
Сада Св. Марина живи у вечној слави и једна је од најмоћнијих и највољенијих Светитељки Православља. Она још увек одговара на молитве, лечи болесне јер храбро пострада за Христа. Постаде и победитељка демона. Знајући све ово, Св. Марина није била девојка у невољи, већ права јунакиња.
Пре него што се Холивуд могао похвалити својим јунакињама, постојала је Св. Марина – победитељка демеона. И док су холивудске приче измисљене, њена животна прича је истинита. Њене чудотворне иконе и Свете Мошти ту истину сведоче, као и Њене бројне посете вернима који јој се у молитви обраћају. Њена надљудска снага огледала у превеликој вери и благодати Светог Духа. Не постоји бољег узора младим девојкама од Ње. И Она је сама себи нашла узор у Пресветој Богородици.
Јасно је да девојке данас неће морати да подносе тако екстремно велика и страшна мучења за веру, али бити веран Хрисћанин у данашњем друштву ни данас није лако. Неминовно ће наше религијско опредељење изазвати подсмехе, притисак од стране вршњака, неразмевање, непријатности, увреде и друге врсте искушења. Чак и усред ових врсте „мучења“ Св. Марина може бити пример и узор како да се издрже и победе искусења. Њена вера и љубав према Богу требало би да буде инспирација младима, да не треба подлећи испразностима овога света и живота, већ се усредсредити на оне вредности које заиста значе.
Акатист Светој Марини
„Теби, храброј невести Христовој,која си изабрана да неизрециву славу Божију објавиш свим величанственим створењима, усрдну молитву узносимо и молимо те да погледаш и на нас недостојне, и да нам помогнеш да се очистимо од греха, да душе врлинама обложимо и да у Царство Небеско уђемо, како би могли да кличемо: Радуј се света Великомученице Марина, разгори наша срца огњем Божанске љубави!“
